Почетна

Седам векова Троноше


- Троноша се као дом богопознања огласила век после Хиландара а у часу Ваведења. Уморила се од историје, идеологија, истина и пролазника који су сматрали своје смртне часове непролазним, каже академик Светислав Божић.






БЕСЕДА  О  ТРОНОШИ

Како је време којим меримо линеарност појава варљиво и недовољно прецизно да измери све оно што је пошло у висину и што је висини намењено. Седам векова и неколико деценија преко тога је линеарна путања трајања манастира Троноше. Огласила се век после Хиландара а у час Ваведења. Породио ју је хук блиставих Немањића а бременио и ретко кад одмарао свет  потоњих сапутника, међу којима је било највише оних који су јој претили и који су хтели том претњом и насиљем да је затру, као и род коме је била и остала видело.
            Уморила се од историје, идеологија, истина, пролазника који су сматрали своје смртне часове непролазним. Уморила се и од комшија, тапија, парцела, ограда, тумача и извршитеља. Уморила се од немогућности да свом роду укаже на висину, на небо, на светлост света вечерњег, на раскош ангела и архангела, на силину војске небеске и на спасење које је дошло кроз Ваведење.
            Као да је тај умор затворио њена спољашња дејства. Да би сачувала снагу и била способна да молитвено походи душе спасењу склоних, осамила се и самоскрајнула у привидни мир предела који је готово рајски.
            Дошли су јој Југовићи, долетео  Акатист са Хиландара, замирисао восак исцељења. Кроз бруј ветра Атоског огласиле су се певнице света православног. Однеговала је небројено много подвижника и ревнитеља вере православне и постала дом мученика и молитвеника рода српскога и народа подрињскога.
            Дом богопознања, пружила је и пружа разумним и словесним искуства која се не могу стећи ни на једном другом месту учености. Допустила је да о њој говоре а не да она о њима говори. Они су о њој читали или су је у неком часу живота угледали а она је њих знала пре рођења и била задужена да их чува и пази, да знавши им број влати у коси, буде њихово узглавље чак и онда када су је у несмотрености прогањали.
            Дочекала је да се као родитељка писмености повуче пред младалачки попрсјем чеда из своје порте и да му препусти тежачку радост тзв. творца језика и писмености. Допустила нам је да се заиграмо најједноставнијим системом знакова, слова, симбола, најједноставнијом азбуком и да од тога направимо идеологију и постанемо готово неписмени.
            Да смо слушали све текстове и молитве, све напеве који се свакога дана и ноћи изговарају под њеним сводом, можда би избегли многе тешке часове и искушења. Бивало је да су њена најдража чеда протеривана из рода српског или утамничена и скрајнута, проглашавана народним непријатељима.
            Дошли смо и до тога да смо се загледали у Европу а да при том нисмо прочитали ни један редак о Европи написан вишеструким докторским дисертацијама, животом и странствовањем по урвинама овог континента, који су нам оставили у аманет  Николај Велимировић и Јустин Поповић.
            Недовољно смо поглеђивали на величанствено дело Јована Цвијића, који је написао своју Божанствену службу, своју Литургију порођену у само њему знаном поју динарског камена и оглашену колевком  сачуваном у брзацима Мораве и Вардара. Јован Цвијић је додирнуо Атос и таласе под њим и стао у хор оних који су тајом посећивали троношке миомирисе и јели плодове са Њеног стабла богопознања.
            Да би разузмели Троношу, морамо почети да меримо време не само линеарно већ и вертикално. Морамо довести све односе у симбол Крста и Онога који је својим телом, страдањем и васкрсењем отворио врата неба и учинио живот вечним.
            Отворимо своју душу и разговарајмо са њом. Путујмо кроз своју однеговану мисао, путујмо у висину а не само у даљину. Висином додирујемо дубину. Висином наша трошност постаје нетрулежна а наша крхка тела предели миомириса и благослови спасења. Троноша је ту да нас спасе од нас, од наших заблуда, да нам помогне да се повијемо и да у тиховњу потиснемо гордост, тог страшног крвника коији нас усмрћује најстрашније.
            Сетимо се, у часовима наших овоземаљских победа и ловорика, свештеномученика Стефана Троношког.
            Сузе покајања узносе живот и дело сваког човека. То је идеал ка коме треба да хрле људи Троношки.

На Видовдан 2017. године у Гимназији „Вук Караџић" у Лозници
На Многаја Љета.

проф. Светислав Д. Божић, композитор
Дописни члан САНУ

Вести
23.Август 2017.
Уређење парка
Уређење парка
Након реорганизације Јавних предузећа у ...
23.Август 2017.
Бренд лидер Југоисточне Европе
Бренд лидер Југоисточне Европе
Према одлуци стручног колегијума седме Бизнис ...
22.Август 2017.
Грађани у саобраћају
Грађани у саобраћају
У току је реализација пројекта истраживање ...
22.Август 2017.
Свети Нектарије Егински
Свети Нектарије Егински
Поводом седам векова манастира Троноше у овој ...
21.Август 2017.
Пријем за епископа
Пријем за епископа
Јубилеј „Седам векова Троноше" је велики ...
21.Август 2017.
Улагање у образовање
Улагање у образовање
Град Лозница и ове године за образовање у буџету ...