Почетна

Песма Бој на Чокешини


певач: Филип Вишњић

Полећела два врана гаврана
саврх Цера, изнад Чокешине,
крвавијех крила до колена,
салећеше у богату Мачву,
те падоше насред Прњавора,
на бијеле Крсманове дворе,
баш Крсмана кнеза Вујичића.
Ту излази љуба Крсманова,
излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л' скоро са Цера планине?
Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
и у цркви славна игумана,
игумана Аџи-Константина?
Јесте л' вид'ли Ћурч'ју арамбашу,
који чува страже од Турака
с његовије триста и три друга
да не буде робља из Поцерја?
Јесте л' вид'ли мога господара,
а Крсмана кнеза Вујичића?
Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
је ли дош'о и довео војску?
је л' колико војске у Јакова?
Отишо је Крсман пред Јакова
да дочека војску Јаковљеву,
под Јакова коња да привати.
Ђе је Крсман, вода г' однијела,
што с' не нађе код својега двора?
Турска ћу се назвати робиња
за живота њему и за здравља;
мене Турци јесу додијали
свако вече двору долазећи,
свако вече и свако ми јутро,
не могу им ватре надавати,
ја како ћу љеба нам'јесити,
како ли ћу воде нанијети?
Сви питају куд је Крсман о'шо,
а ја јадна казати не смијем.
Јуче су се пушке испуцале,
сву је Мачву тама попанула;
није тама ода зла времена,
ни година што родити неће,
већ је тама од пра' пушчанога."
Ал' бесједе двије тице вране:
„О госпођо, Крсманова љубо,
радо бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо јутрос са Цера планине,
а јуче смо ваздан почивали
на бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Аџи-Констатина,
Констатина, славна игумана,
ђе Србиње јунак причешћује
без канона и без испов'једи,
јер Србиње на бој опремаше,
заклиње их крстом и законом
да брат брата у боју не изда;
и вид'ли смо Ћурч'ју арамбашу
с његовије триста и три друга,
који чува страже од Турака
да не буде робља од Поцерја;
и вид'ли смо Ваљевца Јакова.
У Јакова није млого војске,
нема више од триста Србова
и четири сњиме арамбаше:
до два брата, два Недића млада,
Димитрије и с њим Глигорије;
треће бјеше Дамњановић Панто-
сва четири јесу једнолика,
једне ћуди, а једне помисли;
на њима је рухо једнолико,
чиста свила до земље спушћена,
а кадифа у краћем скројена;
све оружје у злато облито,
у рукама пушке једнолике,
једног арча од дванаест драма;
на глави им капе кадифлије,
златне ките бију по појасу-
јадној мајци, сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
под Јаковом Крсман коња прими,
добра коња крилата ђогата.
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
те се Јаков саста са Ћурчијом,
у образ се они пољубише,
ал' за здравље питат се не ћеше,
веће одма кавгу заметнуше.
'Вако рече Ћурч'ја арамбаша:
„Та Јакове, српски команданте,
оћеш, болан, више довест војске?
Ако л' нећеш више довест војске,
ја се први с Турци бити нећу,
јер ја нисм дрво врбовина,
кад пос'јеку да с' омладит могу,
па да будем врба к'о и била,
већ Ћурчија, горски арамбаша,
кад пос'јеку, омладит се нећу.
Ја сам јунак душу огр'јешио
и уз часне посте омрсио,
у Љешници три ноћи ноћио
и три дана по њојзи одоио;
док сам турску уводио војску,
с Турцима сам мрсно вечерао,
вечерао и мрсно ручао,
с Турцима сам ишо у џамију,
турски клањам, српски бога молим.
У Турака млого има војске:
садам хиљад' и триста Турака
и пред војском до два серашћера:
Дервиш-ага из града Зворника,
Ножин-ага од села Маоче;
па сам чуо шта говоре Турци:
Турци веле да Поцерје робе,
да запале цркву Чокешину,
да погубе Аџи-Константина."
Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
„Ти Ћурчија, један пржибабо,
ни стари ти чртовали нису
већ чували краве по Сријему.
Ласно ти је, море, бабе пржит
у поноћи кад нико не види,
ал' је мучно мејдан дијелити
у по подне св'јету на видику.
Нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке."
Истом они у речи бише,
кренуше се Турци из Љешнице;
бубњи бију а свирале свире,
сва се земља испод Цера тресе,
право Турци иду чокешини.
Кад то виђе Ћурч'ја арамбаша,
он докопа пушку по средини,
обазре се рече три ријечи:
„Моја браћо, до триста другова,
ко ће са мном, нека иде за мном,
ја се први с Турци бити нећу."
Што бијаше огња племенита
са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Мијајло Ружичић пошао
из лијепа села Метковића,
и он види три хиљаде војске;
кад Мијајло опазо Ћурчију,
ђе Ћурчија струже уз планину,
препаде се Ружичић Мијајло,
намах своју распустио војску:
„Моја браћо и моја дружино,
кад Ћурчија бјежи уз планину,
нема данас боја са Турцима;
ви бјежите сваки свому двору
да се сваки код свог двора нађе."
Ту Мијајло распостио војску.
Чича Јаков остаде пред црквом
су својијех три стотине друга,
су четири своје арамбаше;
а игуман Аџи-Константине
није треба да с' у боју деси-
Константин се игуман уклони;
а чича се Јаков препаднуо,
посједнуо крилата ђогата,
голу сабљу држи у рукама,
па дружини 'вако говоташе:
„Браћо моја, три стотине друга,
да црквену затворим авлију,
да бусије себе поградимо,
па да овђе дочекамо Турке."
Ал' бесједе два брата Недоића:
„Чича Јашо, што си полуђео?
Ми нијесмо једне женске главе
под затвором женским да помремо,
па да цркву крви обојимо,
да костима цркву потрусимо,
већ хајдуци, убојни јунаци,
што замрћу по крајини кавгу
измеђ' цара и измеђ' краљева;
да идемо да сретнемо Турке,
да се далек' с њима побијемо,
ђе је свему св'јету на видику!"
То рекоше, па се послушаше
сви шарене пушке потпрашише,
па Недићи напријед пођоше,
а за њима Дамњан Кутишанац,
за Дамњаном Дамњановић Панто,
а за Пантом дружина остала.
Чича јаков на ђогату јаше,
голу сабљу у рукама носи,
иде виђет побит како ће се.
Надалеко сусретоше Турке,
повисоко од бијеле цркве,
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме,
ђе Љешници јесте на погледу.
Слишај, госпо, ко заврже кавгу:
два Недића бусије не трже,
већ падоше оба на кољена,
а обадва пушке оборише,
обје пукле, остаће им пусте.
Бого мили, чуда големога,
ђе два брата, два Недића млада,
погодише у турској ордији
до два брата, два Турчина млада,
оба брата извр Вуковија,
оба брата, оба барјактара,
оба пе'ше, ногом не макоше,
барјаци им пусти остадоше.
Земљи паде Дамњан Кутишанац,
земљи паде, пушци огањ даде;
и он уби у турској ордији
из Зворника Асан-барјактара,
Асан паде, барјак му остаде.
Земљи паде Дамњановић
земљи паде, пушци огањ даде;
Пантелија уби у ордији
из Брчкога Глибан-барјактара,
и он паде, ни ногом не маче.
Намах пуче од триста Србова,
наах пуче триста џевердана,
мртвих паде за триста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче,
магла паде од неба до земље,
нит' се види неба ни облака
од онога праха пушчанога.
Боже моли, срца слободнога
у два брата, два Недића млада,
ђе с Турцима завргоше кавгу,
триста Срба са седам хиљада:
два Србина удриш' на педесет,
четворица на стотину Турак',
осморица на двеста Турака.
Бој чинише пуно и за млого,
ја у дану пуно седам сата;
све разбише Турке на буљуке.
Сташе Турци натраг узмицати,
рањенике Јањи проносити;
ев' Турцима индат придолази,
Недићима нико ниоткуда.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
кад се седам навршило сата,
ев' недићи рана допадоше-
пребише им турци обојици
из пушака ноге до кољена,
оба сјела један до другога,
они вичу,реко б' вино пију,
око себе србадију рабре,
пушке пуне, на турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
у недића нестаде џебане,
а не могу на ноге утати
да потраже по друштву вишека,
већ изгласа сташе дозивати:
„О дружино, браћо Србадијо,
није ли се у ког догодило
ја вишека да нама докучи,
празне су нам пушке у рукама,
још видимо према себе Турке;
у кога се вишек' догодило,
за вишек му ево по жут дукат'."
Доста злата ал' џебане нема !
стаде викат један до другога,
ни у једног није се десило.
А то Турски шпијуни зачуше,
отрчаше Турцима казаше
да ј' у Срба нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,
од појаса сабље повадише,
из далека турке повратише,
и на силу турке наћераше:
„Јала, кардаш, јуриш на душмана!
У душмана нестало џебане."
Кал ли, болан, Турци јалакнуше,
на Србиње јуриш учинише!
Ту се Србљи покорити неће,
већ се бране и празним пушкама;
изломише пушке наседморо
ев' тукући око себе турке.
А кад танке пушке изломише,
сваки Србин вата по Турчина;
како који докопа Турчина,
сваки паде по турчину своме,
сваки србин мори по Турчина,
а Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада,
и погибе Дамњан Кутишанац,
и погибе Дамњановић Панто,
погуби га дервиш од Зворника:
Дервиш-ага Панту долећео,
удари га сабљом изненада,
уједном му отсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
глава паде у траву пред тело,
мртва глава са земље говори:
„Ти си, Дедо, ј..у ти нену,
јер ме тако из преваре тучеш?"
Сви се Турци онда зачудише
та што рече мртва српска глава.
Ту погибе за триста Србиња,
а Турака Јањи донесоше
пет стотина, онђе укопаше;
вергијаша ни носили нису.
И данаске стоји коштурница
од србаља и још од турака
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме.
та знаће се њино разбојиште
док је Цера и Видојевице
и на небу сунца и мјесеца,
ђе Недићи јесу погинули
у суботу на Светог Лазара
пред Ристово пред Цвјетоносије.
Чича јаков на ђоги утече
странпутице путем пријеким;
а Ћурчији 'вако говораше:
„Еј Ћурчија, да те бог убије,
јер ме данас издаде Турцима?
Ако бог да и срећа од бога,
ти се нећеш наносити главе,
наносити за ту пријевару."
И што рече Јаков не порече.

Вести
28.Новембар 2014.
Превентива
Премостимо празнине у знању, превенцији и ...
28.Новембар 2014.
Обнова државног пута
Почели су грађевински радови на обнови ...
28.Новембар 2014.
Књига о лекару
У Галерији „Мића Поповић" у Лозници одржано ...
26.Новембар 2014.
Нова помоћ ЕУ
У Градској управи Лознице данас су потписани ...
24.Новембар 2014.
Заседа Скупштина града
Одборници градске Скупштине сутра ће ...
20.Новембар 2014.
Завршница санације јаловишта
Шест месеци после пуцања бране на депонији ...